Kada sve funkcioniše spolja, a iznutra se sve raspada
Avgust 2026 · Vesna Dobrijević
Početkom 2026. godine radila sam sa jednom uspešnom i obrazovanom ženom. Ostvarenom u karijeri, majčinstvu i društvenom životu. Ženom koja je, vođena čistom željom i dubokom strašću, čak upisala i novi fakultet.
Zašto je ona kontaktirala mene? Zašto je želela da radimo zajedno?
Važno je da znate da životna kriza ne nastaje zbog spoljnog problema, već zbog unutrašnjeg prerastanja.
U tom periodu moja klijentkinja je već bila uključena i u dubok terapeutski rad. Ipak, uprkos svemu što je postigla i svemu što je već razumela o sebi, nije se osećala ispunjeno. Postojao je osećaj da nešto nedostaje, na tom mestu se krilo jedno dublje pitanje:
„Ko sam ja zapravo sada, bila sam jedna osoba, a sada više ne znam ko sam?"
Predugo se vrtela u starim identifikacijama i slici o sebi — u ulozi koju je godinama gradila, negovala i potvrđivala. Ali ta slika više nije pratila osobu koja je u međuvremenu postala. Nije mogla da se snađe i oseti gde je ona sama.
Ovo je proces koji često prepoznajem i u radu sa drugim klijentkinjama.
Možemo izgraditi karijeru, porodicu, finansijsku stabilnost, steći ugled i priznanje. Možemo čak i ostvariti snove za koje smo godinama verovale da će nas, kada ih jednom dosegnemo, konačno ispuniti.
A onda, u nekom trenutku, možemo shvatiti da sve to ipak ne odgovara na jedno suštinsko pitanje:
Da li se zaista osećam kao ja u životu koji živim? Sada.
Jer nijedno spoljašnje postignuće ne može trajno da nadomesti našu duboku potrebu da budemo viđeni, prepoznati i prihvaćeni onakvi kakvi zaista jesmo. Bez dodataka. Bez uloga. Bez maski koje smo možda nekada morale da stavimo da bismo bile prihvaćene, uspešne, sigurne ili voljene.
Upravo sve to je osvestila ova klijentkinja i dobila kroz rad samnom. Oživela je njena unutrašnja vatra, osetila je da je mesto na kome se trenutno nalazila katalizator iz koga se rodio pravac kojim je želela da ide dalje.
Ali put do tog mesta nije bio lak.
Potrebna je hrabrost da zastanemo i iskreno se suočimo sa sobom. Duboko, i bez očekivanja.
A važan deo tog procesa jeste i pitanje da li možemo da se otvorimo i dozvolimo da nam neka druga osoba bude odraz u sopstvenom ogledalu.
Neko pred kim možemo da jednostavno budemo bez pretvaranja. Neko ko nas neće vratiti u staru sliku o nama samima, već će biti tih, prisutan i hrabro uz nas dok dopuštamo sebi da naša suština počne da izranja.
Procesi otkrivanja i ponovnog stvaranja sebe najčešće su duboki, nepredvidivi i ponekad zahtevni. U njima nema mnogo prostora za ulepšavanje istine.
Ali upravo u tom iskrenom susretu sa sobom može nastati nešto izuzetno dragoceno: dublje razumevanje onoga ko smo, šta nam je zaista važno i kako želimo da živimo dalje.
I možda je upravo to jedan od najvažnijih temelja na kojima možemo graditi sve ostalo.
I tek onda ono što gradimo novo kao i ono što smo već izgradili do sada ima mnogo stabilniji i dublji temelj da drži čitavu kulu!