Karijera ili zadovoljavajući emocionalni odnosi?

Avgust 2026 · Vesna Dobrijević

Imam utisak da su nas svi učili da završimo školu sa dobrim ocenama i završimo fakultete, da nađemo dobro plaćen i siguran posao i da je to stub i garancija srećnog života, ali da li je? Istovremeno niko nije pridavao važnost građenju bliskih i srećnih odnosa sa drugima, jer kao da se to smatralo manje bitnim i guralo u drugi plan? Možda je baš zato opšta pojava da ljudi ne rade na sebi i svojim odnosima koliko na karijerama ili načinima za zarađivanje i skoro svaka druga klijentkinja sa kojom sam lično radila, imala je nerešene izazove u bliskim odnosima.

Neke žene su bile u procesu razvoda ili već razvedene, ali sa ogromnim emotivnim teretom koji je ostao iza tog odnosa. Druge su kroz dugogodišnju ambiciju, odgovornost i potrebu za postignućem izgubile odnos prema sebi. Neke su bile usamljene i tek kroz naš rad počele da povezuju svoje današnje odnose sa iskustvima iz odnosa sa jednim ili oba roditelja.

A neke su jednostavno znale da je njihov brak ugrožen, ali nisu umele da razaznaju šta se zaista događa — šta pripada njima, šta partneru i kako da se u svemu snađu.

Iza svega toga često nije nedostatak ljubavi. Već način na koji smo naučile da budemo u odnosu.

Naši prvi odnosi oblikuju način na koji volimo

Jedan od važnih ključeva za razumevanje partnerskih i drugih bliskih odnosa jesu stilovi vezivanja (attachment).

Način na koji smo kao deca doživljavale bliskost, sigurnost, dostupnost i reakcije važnih osoba u našem životu ostavlja trag na tome kako kasnije doživljavamo sebe i druge u odnosima.

U najširem smislu, govorimo o četiri osnovna stila vezivanja.

Sigurno vezivanje donosi sposobnost da budemo bliske, a da pritom ne izgubimo sebe. Možemo da tražimo ono što nam je potrebno, postavimo granicu i ostanemo povezane čak i kada se pojavi konflikt.

Kod anksioznog stila vezivanja, bliskost može postati izvor nesigurnosti. Žena može stalno preispitivati da li je voljena, tražiti potvrdu, teško podnositi distancu i mnogo energije ulagati u to da „održi" odnos.

Kod izbegavajućeg stila, bliskost može doživeti kao gubitak slobode ili prevelik zahtev. Tada se žena može povlačiti kada odnos postane emotivno intenzivan, teško pokazivati ranjivost ili se oslanjati prvenstveno na sebe.

Dezorganizovani stil često donosi istovremenu potrebu za bliskošću i strah od nje. Osoba može snažno želeti povezanost, a kada je dobije, istovremeno osetiti potrebu da pobegne, zatvori se ili kontroliše odnos.

Ovi obrasci nisu dijagnoze. Oni su način da bolje razumemo zašto danas reagujemo na određeni način koji ne donosi sklad i mir već doprinosi nerazumevanju i pogoršanju već napetih odnosa.

Zato žena može, na primer, svesno želeti stabilan odnos, a ipak birati emocionalno nedostupne partnere. Može želeti bliskost, ali se povući kada joj se partner približi. Može znati da joj određeni odnos ne prija, ali imati ogromnu teškoću da ode.

I upravo tu počinje dublji rad.

Ono što razumemo glavom ne mora biti ono što osećamo u telu

Naš body-mind sistem funkcioniše kao celina. Ono što smo doživljavale godinama ne ostaje samo u našim mislima i sećanjima. Naše telo uči kako da reaguje na bliskost, odbacivanje, konflikt, napetost i gubitak sigurnosti.

Zato telo može da „zna" pre nego što mi postanemo svesne.

Možemo racionalno znati da partner nije osoba iz naše prošlosti, ali telo može reagovati na njegovu tišinu kao da smo ponovo suočene sa odbacivanjem.

Možemo znati da imamo pravo da kažemo „ne", ali svaki put kada pokušamo da postavimo granicu možemo osetiti knedlu u grlu, pritisak u grudima ili snažnu napetost.

Možemo govoriti da nam nije potrebno tuđe odobravanje, a ipak osećati unutrašnji nemir kada neko nije zadovoljan nama.

Telo na taj način čuva nesvesne obrasce i strategije koje smo nekada razvile da bismo se zaštitile i ostale povezane sa važnim osobama.

Možemo godinama čitati knjige o attachmentu, znati svoj stil vezivanja i razumeti odakle on potiče, a ipak se u stvarnom odnosu ponovo aktivirati na isti način.

Promena počinje kada ono što razumemo glavom počnemo da prepoznajemo i u sopstvenom telu.

Kako izgleda proces rada?

U terapijskom radu pažnju usmeravamo na telesne senzacije, disanje, napetost, impuls da se približimo ili povučemo, potrebu da ugodimo, kontrolišemo ili pobegnemo.

Kroz razgovor i telesni rad istražujemo stil vezivanja i obrasce koji se ponavljaju u bliskim odnosima. Povezujemo sadašnje reakcije sa ranijim iskustvima, ali ne ostajemo samo u razumevanju prošlosti.

Važno je da telo dobije novo iskustvo.

Da žena može da oseti da može da postavi granicu i ostane sigurna. Da može da izrazi ljutnju bez osećaja da će izgubiti odnos. Da može da bude ranjiva, a da ne izgubi sebe. Da može da ostane prisutna u bliskosti, umesto da automatski pobegne ili se zatvori.

To je mesto na kojem se body i mind ponovo povezuju, a promena počinje da se događa ne samo u načinu na koji razmišljamo, već i u načinu na koji naše telo reaguje.

Cilj je da ponovo uspostavite kontakt sa sobom — da prepoznate šta osećate, šta želite, šta vam prija, gde su vaše granice i kakve odnose zaista želite da gradite.

Jer zadovoljavajući odnos sa drugom osobom najčešće počinje odnosom koji imamo sa sobom.

Cilj je da kroz terapijski proces razvijete dublje razumevanje sebe i svojih obrazaca, ali i sposobnost da ih menjate. Da prepoznate šta osećate i šta vam je potrebno, da postavljate granice bez osećaja krivice, da ostanete povezane sa sobom i kada ste u bliskom odnosu i da donosite odluke iz osećaja unutrašnje sigurnosti, a ne iz straha ili potrebe za potvrdom.

Vremenom se ono što ste naučile u terapiji prenosi i van terapijske sobe — u partnerske, porodične i druge odnose, ali i u odnos prema sebi.

Najveća vrednost terapijskog procesa je upravo u tome što ne dobijate samo uvid u svoje obrasce, već razvijate novi način funkcionisanja koji postaje deo vas. Kad bolje upoznate sebe i svoje potrebe tada unapređujete i svaki odnos i učite da gradite bliskost u kojoj ne morate da izgubite sebe.